Vicky Dragana Barcelona

How to not be afraid of speaking in a foreign language

When you learn a new language, there is a problem to speak it out loud. This is definitely a problem if you need to speak in front of the native speakers. Trembling voice, stage fright as well as lump in my throat make real big problem.  Most of us have not overcome this problem, while others very easily continue to speak even though they know that grammar is far from proper speech. But they talk, laugh, and that way they overcome the problem and enrich the language.

The question is how? How to talk in foreign language and not get blush? How not to be a shame, because you have not hit the right grammar tense.  I am going to share with you my own experience during a short stay in Spain, specifically in Barcelona.

I studied Spanish language by myself at home while watching Spanish telenovelas   that were very popular in the early 2000s. Later on I attended some courses but I have never done any serious learning to be honest. This is how I learned to understand 80-90% of speech, but when it comes to talking Spanish it would go a little harder. To be more precise grammar that I have learned it is based on   ordinary present and past time. I also have learned how to use the articles. I can read on Spanish and understand movies without translation. Well sometimes depends on dialects I don’t understand everything, but I can guess that is going on in the movie. That is pretty much okay.

Let’s go back to my adventure from Barcelona (this reminds me of the movie Vicky Cristina Barcelona)

The day we arrived I stayed in the hotel in Barcelona. One girl who was traveling with me (I cannot remember her name now) heard that I know some Spanish and she asked me to come with her to the hairdresser so I can explain the hairdresser how to make her hair. At first I thought, here’s a good test for me and my abilities, but the `worm of doubt` appeared and whispered to me that I would only embarrass myself. Still, I accepted the challenge and with self-confidence I said let’s go! This girl I suppose didn’t speak any language than our mother tongue. We arrived at the hairdresser and I began to speak and speak, just using whatever I have been learned during the years. Maybe at the beginning I was ashamed of myself when I heard how wrong I used verbs and grammar tense.  Then I heard myself how I made totally mess with the grammar genders. But the most important was that a hairdresser all all people in the salon understood me. From that point we were talking about almost everything from haircuts and outfit of the hairdresser. On several occasions, whether out of courtesy they said that my Spanish is good, and they like because I was not ashamed to speak out loud. This is that the best way of learning a foreign language. And it is the best way to break prejudices about speaking a foreign language. Remember, you do not need to be ashamed or worry about your “broken” accent. A person who laughs at you, first must be fluently speaker at least two languages, (and we know that’s not a large number of such persons).

After  this adventure that occurs in lovely Barcelona  I was very proud of myself, I broke the barrier and on the ground of the country whose language I love the most I talked and talked. Thanks to my Spanish I met some new people and learned some new words. The rest of the holiday in Spain I spent speaking Spanish as much as I could. I was walking alone through the streets of Barcelona, ​​entered the bookstore, reading room asked a variety of books. Paused in the street to hear how they talk among themselves. For all those who are learning a new language advice to you: Talk and talk and ask if you don’t understand something. There is no shame if you do not know,  it’s a shame that you never try to find out and if you do not want to upgrade. So do not worry about how you sound, it will sound quite ok, nice and confident. Language is alive and should always be part of us. How many languages ​​do you speak you worth that much. So far I studied a larger number of languages, I learned some solid, some of them I forget, but the most important thing I do not give up on learning. I continue to try to expand my knowledge of foreign languages. Only in this way you can meet the culture and civilization of other people, and I was in Spain while speaking their language had an opportunity to meet the beautiful soul of a Spanish nation. Remember, always speak aloud! Read aloud! Do not hesitate to ask the person where you’re wrong and that your success!

Dragana B. Mijuskovic  

U Novoj godini (ne)želim…

Decembar. Po mnogima najljepši mjesec u godini. Mjesec u kome ne mislimo na račune, kredit, već šta obući za Novu godinu i kako ukrasiti kuću da nam pozavide i scenaristi Božićnih filmova iz Holivuda.

Pravo vrijeme da obećamo sebi da ćemo od 1.1.2020. jesti manje šećera, pušiti manje cigareta, položiti ispit, izgladiti odnos sa partnerom ili jednostavno otići. Dok kujemo planove u glavi (od kojih gotovo nijedan ne završimo) zaboravimo da ovog dana kada pravimo famozne planove budemo srećni.

Nekada sam, kao tinejdžerka sa žurke izlazila u 00.00 h gledala u zvijezde iz iz sveg srca željela da mi se ispune želje koje su tada bile cio moj svijet. U 80% slučajeva želela sam sve petice u školi, a ovo 20 % bilo je rezervisano da izgubim još ta 2 kg, kako bi me zvali na sledećem kastingu. Skoro 20 godina kasnije, vidim da mi te “sve petice” i nijesu Bog zna šta donijele u životu, a zbog tih “wanna be kastinga” umalo ne dobih teški oblik poremećaja u ishrani.

Odavno u 00.00 i nemam nekih silnih želja, osim one najbitnije, a koje postaneš svjestan tek kada dobiješ porodicu i uđeš u 30-te. “Želim da smo živi i zdravi”.

2019. godina bila je istog inteziteta kao i deceniju ranije tj. 2009. Neke odluke morala sam da donesem ne preko noći, već u djeliću sekunde. Vrlo ponosna i zahvalna Gospodu Bogu odstranila sam benigni tumor i maligne ljude. Možda to nije uspjeh planetarnih razmjera, ali za mene to je najveći uspjeh. Moja želja da nalaz sa patologije dođe uredan i da gledam svoju djecu i supruga svakoga dana je ispunjena. Za operaciju je trebala anestezija, kako bi se čula “umrtvila”. Suprotno tome, za ostranjivanje malignih ljudi uključila sam čula na najjače i sa lakoćom ih pozdravila.

sparkler – celebrating New Year’s Eve

Ono što tebi koji čitaš ovo želim, jeste da do kraja decembra pozdraviš sve osobe koje u tebi gase plamen života. Znam da je možda to lakše reći nego učiniti, jer neki takvi ljudi čine tvoje najbliže. No, prije nego bilo šta kažeš, pitaj sebe “Ko ti je bliži od tebe samog?”

Na posletku, uživaj u decembru, uživaj u popustima, u kićenju jelki, kupovini poklona i odloži sve ono bez čega možeš!

Dragana B. Mijušković

Ništa se ne podrazumijeva, na svemu treba da si zahvalan!

Fotografija brenda StockSnap

Ništa se ne podrazumijeva, na svemu treba da si zahvalan!

Kiša pada i ti si opet nezadovoljan. Kiša je kriva jer ne možeš da ideš na trčanje, suviše je hladno i klizavo. Nedelja je, radnje su zatvorene, a te bi se baš jede sladoled. Opet si nezadovoljan i svi su ti krivi. Plata kasni i ti ne možeš da pođeš na proslavu gdje će biti svi „bitni ljudi“, opet si ljut i opet si nezadovoljan. Tako, dan za danom, mjeseci, godine…ti si i dalje nezadovoljan i nesrećan. Kažeš sve je protiv tebe i država i sistem i roditelji, partner, pa svi. Iz te pozicije želiš da imaš više, želiš novac i put za Kubu. Jako želiš tu Kubu, ali nikako da se sve kockice slože. Kažeš sebi „kada odem na Kubu, biću srećan, tada će sve doći na svoje. Slikaću se, objaviću 100 storija i svi će da vide kako je meni dobro i kakav sam srećnik“. E, stani tu, baš tu kod planova „da ćeš biti srećan“, jer znaš šta „nećeš“. Ne zato što ne zaslužuješ Kubu, odmor i sreću, već što ne umiješ da budeš srećan. Onoga dana kada sletiš na Kubu neće biti prisutna sreća jer ćeš sebi reći „podrazumijeva se da budem tu, naporno sam radio“. Zapamti: NIŠTA SE NE PODRAZUMIJEVA, NA SVEMU TREBA DA SI ZAHVALAN!

Svoj fokus treba da usmjeriš na ljude, predmete koji su sada tu, koji ovoga minuta čine tvoj život. Bilo to da su tvoji roditelji, parter, djeca, kolege sa posla (pa čak i one sa kojima se ne slažeš), jer ipak su sa razlogom tu, dio tvoje ofline mreže. Da bi konačno bio srećan i uspio u životu, moraš da zastaneš i da se zahvališ za sve što SADA imaš. Kiša pada. Ok pada, pa šta ako nijesi pošao na trčanje, upali maraton omiljene serije, sigurno u kući imaš nešto za grickanje i uživaj u ostatku večeri. Na trenutak stani i zamisli da si srećan, srećan si jer si ŽIV. Znaš koliko ljudi bi u ovom trenutku dalo sve da mogu da izađu iz bolničke postelje i da osjete miris decembarske kiše? Da li znaš koliko njih na Onkologiji sa strepnjom čeka doktora da ih prozove i saopšti im dijagnozu.

Problem tvoj i svih nas je što svemu pristupamo arogantno kao da smo jedino mi bitni i kao da sve što imamo je tu jer tako mora. E, pa ne mora. Svjedoci smo šta se proteklih dana dešavalo u Albaniji. Porodice su nestajele u samo par minuta.

Ništa se ne podrazumijeva, ni plakar sa garderobom, ni krov nad glavom, ni auto, ni posao, ni osoba koju volite, ali zbog ponosa danas joj nijeste rekli to. Ništa nije naše, sve je tu da nam olakša život, ali nije naše.

Sigurno nikad se nijesi zahvalio za kaput ili jaknu koju imaš, nijesi se zahvalio za ćebe, jastuk, večeru na stolu, ni za taj sto na kom možeš da staviš tu večeru. Misliš zašto se zahvaliti pa vrijedno radim za to! E, samo zamisli neku prirodnu nepogodu, kao pomenuti zemljotres u Albaniji ili poplave u Srbiji prije par godina. Tek tada bi ti falio i taj kaput koji je izašao iz mode i jakna koju ćeš „kao siročić“ i ove godine morati nosite jer nemaš za novu.

Zapamti, ako sada nijesi srećan sa ovim što imaš, nećeš biti ni tada kada ostvariš sve snove. Pakao nastaje tada jer glad uzima maha i nikada sit biti nećeš.

Ljudi i stvari se ne podrazumijevaju, na njima treba da smo zahvalni!

Dragana B. Mijušković

Zašto pisati – O čemu sanjati?

Dok sa svojom ćerkom pričam o sastavu koji treba da napiše za domaći zadatak “Šta bih željela da sanjam” na pameti mi dođe moj sastav od prije više od dvije decenije, kada sam negdje u četvrtom razredu napisala priču zbog koje su učiteljici zavodnjele oči. Još tada najveća radost bila je pisanje, najdraži bjeg od stvarnosti. Sjećam se da je učiteljica zadala da svi nastavimo priču o dječaki koji je došao u posjeti kod starog čovjeka i njegove supruge. Djeca su mahom slično pisala, o dječakovom igranju i posjeti, o pojedenim slatkišima….

Ja sam duboko ušla u dramu zvanu život i svom glavnom liku oduzela čulo vida, oduzela roditelje i učinila ga siročetom. Od kuda djetetu od možda nepunih 10 godina želja da piše o tome teško da bih mogla reći, ali znam da je sastav bio najbolji u razredu i da je učiteljica i dahom i pogledom uzimala svako slovo, svaku tačku i zarez, onako ozbiljno kao da je to pisala osoba sa ozbiljnim životnim iskustvom, a ne dijete kojem su se tek mliječni zubi promijenili. Nažalost taj žar kod svoje starije ćerke ne vidim, sama mi je priznala da ne zna kako će napisati sastav, žaleći se što nije dobila dodatni domaći iz matematike, “jer ko još želi da piše?” pita se ona. Toliko o mom uticaju na nju, ali sve dok se ona drži brojeva i nota, ja slova držim na sigurno. Uistinu to je jedino što radim iz duše, bilo plaćeno ili ne, bilo to političko saopštenje koje po automatu prenosim ili izvještaj o nekom bombaškom napadu pod ovom kapom nebeskom, ili pak lični pečat od kojeg će jednog dana slovo po slovo i neka knjiga ugledati svetlost dana, ja pišem! Dok pišem, ja dišem i nema tog sata, tog umora, tog posla koji mi može uzeti snagu za to. Ne umijem pisati stihove, možda mi duša nije toliko tanana da u par redaka sve iznesem. Rečenice su mi duge, glasne, kao što ja dugo i glasno pričam.

ilustarcija

Zašto pišem? Pišem da doživim katarzu. Možda zvuči kao clise, ali ako istiski nešto izazove u tebi buru posle koje se osjećaš preporođenim, onda to treba da radiš dok zadnji damar u tebi ne umre. Dok pišem ja sanjam život u slovima i to savjetujem i tebi koji ovo čitaš, a sramiš se svojih redaka i nećeš da ostaviš potpis ispod njih. Odvaži se i piši, bilo to da je tekst za neki sajt, reklamu, ili esej o nikad dolazećem ljetu, piši i daj drugima da čitaju. Nemoj da osjećaš nelagodnost i nemoj da se porediš sa bilo kim, osim sa sobom od juče.

ilustracija

Koliko uspješno pišem ne mislim o tome, ja pišem sebi, a zlih jezika će uvijek biti, jer kada neko želi da umanji tvoju vrijednost reće “sad je to popularno, sad su svi blogeri, svi pišu, svi izdaju knjige…”. Pa i da je tako, ti nastavi da pišem i nastavi da sanjaš sve dok ne spoznaš sebe, a ako ikada spoznaš sebe onda nastavi da budeš najbolji u toj spoznaji i ne dozvoli da ostaneš praznog papira.

Када душа сама пјева Господу

Помаже Бог, Христос Васкрсе, срећни дани Светог Василија Острошког и сами престојећи празник Светог Василија Острошког. Са овим ријечима почела је разговор за ИН4С Даница Црногорчевић, наша најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком.
Црногорчевић је у разговору нагласила да само из душе човјек може да пјева Господу и да све што ради, ради уз његову помоћ.
Одакле љубав према овакој врсти музике, која је веома захтјевна и како у мору „популарне“ музике тј. кича, Ви, као веома млада особа сте одабрали баш духовну музику?
Моја љубав према музици, духовној и традиционалној извире управо из мог појања Богу. Просто је та моја љубав према нашој вјери и цркви и тако душа сама пјева. Ја мислим да сви виде да на мојим наступима пустим своју душу да пјева и ако ми неко каже  „штеди се на неким пјесмама“, ја то не умије, јер сваку пјевам са истом ревношћу.
Шта савјетујете млађим колегиницама које крећу вашим стопама тј. да се баве овом врстом музике, јер некако се чини да није лако опстати у томе?
-Одабирам пјесме које желим млађим генерација да препоручим, не само млађим колегама, већ и дјеци која тек стају на ноге. Својим пјесмама желим да кажем ко је наш народ, шта је наша вјера, коме треба да пјевамо и да се молимо, те да без тога се ништа не може. У животу немојте само да се сјетите Бога кад вам је најтеже, када будете болесни, већ и када будете срећни, јер знајте да је и тада Он са вама. То је моја порука младима и само ако се будете водили тиме све ће доћи само.
Само из душе човјек може да пјева и све што ради треба да ради уз Божију помоћ и из душе.
Даница осим тога што је регионално популарна умјетница, она се остварила и у улози мајке. Иако веома млада, имамо двоје дјеце. На наше питање како успијева да усклади све и породицу и посао, она одговара да се уз Божију помоћ све може постићи. Када има љубави, слоге, воље, а прије свега здравља, све је могуће. Даница истиче да су јој дјеца и супруг највећа подршка и снага.
Подсјетимо, Црногорчевић је имала концерт у Никшићу поводом дана Светог Василија Острошког, када иако по лошем времену, а како сама каже није очекивала да сала буде пуна, ипак није било мјеста за сједјење, публика је објеручке дочекала Даницу и њене пјесме које једноставно грију душу.
-Ја јесам наступала и раније у Никшићу, али никада нијесам имала цјеловечерњи концерт, тако да сам имала малу дозу сумње каква ће публика бити, киша је била, тако да нијесам очекивала ни пола сале, а људи су стајали јер није било мјеста да се сједе. Позитивно сам се изненадила не само ја, него и моје колеге Стефан Ђукић и Анђела Бугарин, они су иначе академски музичари и задовољство ми је са њима да радим, такође им дугујем велику захвалност. Што се тиче публике, већ на самом почетку сала је пјевала са мном заједно, истакла је Црногорчевић за ИН4С.

Beograd za (Ne)beograđane

Beograd za nas koji nijesmo rođeni u njemu, koji nijesmo odrasli ili studirali, čaroban je u bilo koje doba godine kada dođemo.
Ne mogu da pišem o njemu iz ugla poznavaoca jer jedan do dva puta godisnje ga posjetim, obično kada je Međunarodni sajam knjiga ili sličnom prilikom. 
Urbani mit je da svi mi iz Crne Gore imamo određene destinacije koje poznajemo i na kojima susrećemo ostale zemljake bilo one koje su kratko tu ili one koji su već dio beogradske džungle. Iz ličnog iskustva mogu reći da uvijek ostajem u hotelu Slavija još od one maturske ekskurzije dok smo bili ista država pa do zadnje posjete prije par dana. Kafa u hotelu Moskva ima poseban ukus, iako je to kafa kao i ostale kafe kuvane u hotelima, doza hormana sreće koji se tada luči je nemjerljiv.
Beograd je bio i prvi grad sa čijeg sam aerodroma tada zvanog „Surčin“ prvi put se ukrcala na avion i otisla preko okeana u nepoznat svijet.
Ljude koje poznajem u Beogradu su jedni od dražih ljudi koje sam imala prilike da upoznam, sa većinom njih nijesam u krvom srodstvu, ali what the hell krv išta znači, ako se ljudi prepoznaju. Njihova toplina i radost da mi pokažu nova mjesta i malo pričaju o Beogradu uvijek me preseli u neku drugu dimenziju.
Ovoga puta povod mog putovanja je bila dodjela nagrade„Marko Daković“ našem najvećem pjesniku i akademiku Matiji Bećkoviću, a koju mu je dodijelila NSD iz Crne Gore. Sam taj događaj sam po sebi je bio savršen da se za to i ne treba trošiti papir osim naglasiti Matijine riječi upućene nama iz Crne Gore, a koje moram podijeliti sa vama:
„Ni ovakvog skupa, ni ovakve svečanosti, ni ovakvog mog događaja nije bilo do danas. Hvala svima koji su smogli snage da dođu u Beograd, a znaju da se moraju vratiti u Crnu Goru. Manje vas je tamo nego ovamo. Ne znam ko me je više uvažio ili braća koja su me prognala ili ova koja su me odlikovala“.
Za nas iz malih gradova, kakav je Nikšić u kome živim, Beograd ovakav kakav je danas može biti skup svih onih emocija što smo ukrali iz Budimpešte, Beča, Pariza, Barselone, pa i Njujorka. Nedavno sam pročitala simpatičan tvit koji govori da sada kada su otvoreni i H&M, Ikea, Lidl, Beograđanima ostaje „samo“ da posjećuju muzeje po Beču. Zaista je tako, na Knez Mihailovoj i u obližnjim ulicama toliko je mirisa iz raznih meksičkih, azijskih i ostalih kuzina.
Meni kao veganu ono puno znači, pa sam ovog puta po preporuci prijatelja posjetila divan restoran libanske kuzine Hanan, gdje uz zavodljiv ples trbušne plesačice, možete da uživate u izobilju ukusa Bliskog istoka.
Takođe na Trgu Republike nalazi se jedan šarmantan kafić „Aurelio“ u kome sam slavila neki od svojih rođendana i koji zbog svog naziva (oni koji me znaju razumjeće) nikada ne zaobiđem.
Ne znam dragi Beograđani kako će se vama dopasti ovih mojih par redaka o vašem gradu, ali mojoj ekipi sa putovanja znam da svakako hoće. Do neke naredne prilike u lepom Singidunumu.

Како се зову јунаци са Кајмакчалана – Војник у наручју држи мртвог брата

У коду нам је да се Мојковца, Кајмакчалана, Солуна… сјетимо само када су јубилеји, тада настају високоплаћени филмови и серије, публикују се књиге на тим темама, а када прође та година као и да прође занимање за сопстену историју и заборављене хероје. Од многих ни имена остало није, неки су ту и тамо доспјели на страницама тадашњих свјетских штампи, али је већи број оних који су само статистика.

У Народном музеју Ваљева налази се једна фотографија, која је по многима најбоља слика Срба из периода Великог рата. На њој су усликанa два брата, од којих један у наручју држи оног другог мртвог. Имена ових хероја непозната су за историју, као и особа која је овјековечила овај моменат.


О слици се зна да је усликана септембра 1916. године на Кајмакчалану.
„Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундједове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вјечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају“, написао је историчар Немања Девић о слици и додао:

„Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе и сви они чији су се зуби ломили о Србију у 20. вијеку и Обилића медаљу на прсима, за показану храброст.  Он има очи праведника, које као да су са фреске средњовековне.  А ако погледате ликове око њих, видите иста таква, измучена и препланула лица сурових, а чојствених ратника 17. пука Дринске дивизије. А у њима, и лице Србије, тако различито од Србије сто година касније“.

То је лице праве Србије, а ми ћемо се сусрести са њом када постанемо као ова два брата, мирна и достојанствена пред физичким и метафизичким страдањима. Танка линија која везе та два свијета спаја се у вјечности спокоја само онда када прихватимо позив који нам је од Бога дат.

Нажалост ту Србију која је трећину своје популације дала током Великог рата ни свијет данас не види тако, виде је неким другим очима, баш као онај психопата са удаљеног Новог Зеленда који се изгубио у преводу Марка Миљанова, Баја Пивљанина и свих Срба који су се усликали у одразу два брата са Кајмакчелана.

А његова лоша интерпретација усмртила је жену и дјецу док су били на молитви да овај свијет буде боље мјесто.